Ինձնից այնքան ես բացակա եղել,
Որ, ներիր, արդեն պետք չէ
քո սերը…
Ու ես քեզ այնքան, այնքան եմ հիշել,
Որ մոռացել եմ
ներկայությունդ…
Ես ստեղծել եմ
Մի դեմք,
Մի ժպիտ
Ու մի լուռ հայացք,
Որ նմանությունն ու օրինակն են
Ինչ-որ մի դեմքի,
Ինչ-որ ժպիտի,
Ինչ-որ հայացքի:
Ես քեզ, սիրելի՛ս, փոխել եմ ահա
Ինձ բաժին ընկած մենություններից
մենավորի հետ
Եվ հենց դրանով արտաքսել եմ
իմ մենությունը:Ալիսա Կիրակոսյան – Ինձնից այնքան ես բացակա եղել
Хорошо, чтоб дома ждали,
На звонок спешили к двери,
Открывали, целовали,
Согревали руки, верно?
Хорошо, чтобы за чаем
С пирогами и вареньем
Отодвинулись печали
Разговором добрым, верно?
Хорошо, чтобы на свете
Пахло снегом, солнцем, вербой,
Чтобы всюду знали дети,
Что войны не будет, верно?
Хорошо, чтоб нас любили,
Как подснежник любят первый,
И тогда, тогда любые
Не страшны на беды, верно?!
(М. Тахистова)